Четвртак, Јул 19, 2012
Отац
Шта отац представља једној деветнаестогодишњој девојци у животу? Мени тернутно не представља ништа сем извор нервирања, фрустрација, плакања, које ће довести до слома мојих живаца. Знам да ми је отац али човек је тотално поремећен. Заостао у 15 веку пре нове ере. Сигурно да су многи очеви строги, и да се постављају заштитничко према својим кћеркама. Али ово је превише. Човек дефинитивно има психички проблем. Верујем да на то доста утиче алкохол...
Терор је гори из дана у дан, психички. Болесно је да по њему ја немам смисао живота, да ми дани пролазе узалудно. Имам 19 година, уписала сам факс, на распусту сам до октобра, уживам до тада, или бар покушавам. Не по њему ја сам идиот, који не ради ништа, никада није кући, троши ваздух узалуд. Човек је поремећен скроз. Не подносим га. Не знам како да изађем на крај са њим. Када бих му рекла шта све мислим о њему и његовим проблемима које очигледно има, мислим да не бисмо проговорили до краја живота. Што би за мене било одлично. Из дана у дан га све више мрзим. Али буквално. Верујем да свако дете некада каже да мрзи своје родитеље. Али не, ја ово изговарам сваки дан. Стварно га мрзим. Много пута сам мислила о његовој смрти. Није нормално разнишљати о томе. Али када би се то десило живот би ми био много лакши. Или када би сем бар моји родитељи развели, све би се променило. Кретена не могу више да трпим у свом животу. МРЗИМ ГА. И ако ми је то отац, али да, стварно га мрзим.